Rad od kuće
Kada sam počeo da radim i zarađujem još 2001. godine, dok je net bio još uvek na našim prostorima mlad i prepušten entuzijastima, počeo sam da sanjam o radu od kuće. Nakon diplomskog i Petog oktobra, pun optimizma kao inženjer pripravnik krenuo sam da radim u jednoj društvenoj firmi koja je proizvodila izolacione materijale za još uvek postojećeg gignata na izdisaju – Zastavu.
Sećam se trenutaka kada sam čekajući svakog jutra prevoz do posla oko 6:30 razmišljao da li se sve ovo isplati. Tolika muka do diplome, da bi eto tako rano stajao sa nekim radnim ljudima čekao bus, dok bebac i Boba ostaju u toplom krevetu doduše u to vreme iznajmljenog stana. Da li će jednog dana biti moguće ostati sa njima i raditi nešto od kuće?
Već sam se bavio sajtom FK Radnički, zajedno sa Djocom i omiljeni su nam razgovori bili na tu temu, novim poduhvatima i šta će sve biti moguće. Verovao sam da će i rad od kuće biti moguć. Još ako bih mogao da nađem neke projekte van zemlje, pa da radim za strance, pa da to lepo bude plaćeno. U to vreme bajkovita ideja. Sanjario bih tako sve dok me realnost ne bi ošamarila u vidu rakije od domaće šljive na kolegijumu, u 8h ujutru gde sam kao mladi tehnolog bio pozvan da prisustvujem. Tako je bilo 5 godina.
Nakon toga net je ušao u moj život toliko duboko da je rad od kuće postao gotovo izvesno moguć, ali i dalje društveno neprihvatljiv. Niko to nije tako mogao da nazove niti se to smatralo ozbiljnim. Kompijuter je bio još uvek sprava za igranje, a net nešto daleko od svakodnevnih tema. Ipak, fanatičnom posvećenošću podstaknuti mogućnostima uspeli smo da napravimo online projekat od koga je moglo da se zaradi. Čak i više nego u fabrici! Dao sam otkaz kada smo zarađivali mesečno isto koliko mi je bila plata. Zašto sam napustio svoju hemisjko-inženjersku struku možda nekom drugom prilikom. Rakija sa kolegijuma ne bi trebalo da bude razlog, ali ona je haiku onoga što se tamo dešavalo.
S druge strane, posao na netu je obećavao, ispunjavao me neverovatnom energijom da sam po ceo dan samo razmišljao o tome. Kroz par godina smo zaposlili nekoliko ljudi iznajmili prostor i odlazak na posao je bio velika radost. Rakija je i dalje bila pristuna ovog puta uz neku klopu koju smo sami osmišljavali i spremali ali na sasvim drugi način i sa drugim smislom. Ni tada rad od kuće nije bio opcija, niti je bilo potrebe za njim.
Kasnije sam prošavši kroz neverovatne i turbulentne faze od 300 dana pritvora, preko 5 hektara vinograda, do pčela i EU projekata malo razmišljao o svemu što radim kao poslu. Bila je to čista borba za opstanak, kako finansijska tako i emotivna. O tom periodu možda drugi put, sada fast forward u 2018. Kada smo sticajem okolnosti Djoca i ja došli da radimo u firmi koja zapošljava preko sto ljudi u Beogradu. Radili smo kao marketing menadžeri, putovali 3 puta nedeljno u Beograd, ostajali da prespavamo vrlo često, vozili po svakavkim vremenskim uslovima do Beograda i nazad do Kragujevca, istovremeno jako angažovani oko posla i obuzeti prilikom da konačno sebe vratimo u neku normalnost kakvu imaju zaposleni.
Ponovo sam počeo da se pitam da li je pametnije raditi od kuće. Imali smo i online sastanke ali u to vreme to je bilo više nužno zlo u kojem bi nekoliko ljudi sedelo u konferencijskoj sali u Bg-a mi od svojih kuća pratili online. Nimalo inspirativno.
Onda se niotkuda pojavila korona i promenila sve. Koliko sam bio uplašen od svega što se dešava, toliko sam bio oduševljen što su sada svi kod kuća i sada imamo sastanke isključivo online.
U početku misleći da je sve to privremeno, da bi kako prolaze dani postali svesni da je to sada nova realnost. Kada je na kraju moglo da se ide u kancelariju od 130 ljudi to je želelo manje od 10. Otakazan je ogroman supersredjen prostor u blizini Slavije i nastavili smo da radimo tako narednih par godina.
Osećao sam se fenomenalno kod kuće. Imam odlične uslove, sobu sam pretvorio u kancelariju. Veliki monitor, odličan sto fotelja, sve sređeno kako ja hoću i po mojoj meri. Konačno sam ostavario veliki san. Kada se setim fabričkih dana, ranog ustajanja i čekanja busa sve ovo deluje kao bajka.
Sastanci su s druge strane superefikasni, dele se ekrani sve je vidljivo i jasno mnogo praktičnije nego uživo, kada smo se jedni drugima preko glava gurali da vidimo ekran i podelimo ideje. Milina.
Vremenom, nisam ni primetio da kako je vreme prolazilo postajem sve više otuđen. Sve je super, ali nešto mi nedostaje. Kući sam, porodična atmosfera, sve je na svom mestu ali sam postao ćutljiv, a i istovremeno razdražljiv. Počinjem da budem potišten, vidim da mi je na sastancima sve teže da se povežem, sve manje učestvujem. Tu sam, pristuan imam ideje, produktian sam, radim, ali nije to dovoljno da bih se svaki put u opuštenoj atmosferi izrazio. Uslovi za rad su odlični, udubim se, ali kao da sam zalutao na nekom svom putu neprisutan. Desilo se više puta da mi sin uđe u sobu pita me nešto, a meni treba par sekundi da skontam ko, šta, gde? On zbunjen, ja pogubljen. Kako se prebaciti iz google ads i analitiksa na pitanje: “Mogu li da se vratim kući danas jer nemam treći čas?” Tada sam počeo da se pitam i brinem da li je sve ok sa mnom. Treba mi večnost da se prešaltujem i odgovorim na tako prosto pitanje. Obično bih rekao pitaj mamu. To je najlakše i najbezbolnije.
S druge strane kad pređem u dnevnu sobu ja i dalje vidim analitiku. Rešavam, zaključujem, vraćam se u “kancelariju” nešto samo da pogledam pa opet tamo i nazad. U pidžami.
Na kraju shvatam da to ne ide više tako. Ranije sam mislio da bi bilo lepo raditi s laptopa sa neke plaže, iz nekog hlada. Sada znam da očekivati fokus i produktivnost kada si u opuštenom okruženju je pravi pakao. Zamisli svi se zezaju, a ti moraš da radiš. Tu nema ni zezanja, a ni rada. Slična je kućna atmosfera u kojoj sam najopušteniji, a očekujem od sebe fokus na rešavanje problema koji su na svaki način jako daleko.
Sedim tako jednog jutra i gledam kroz prozor. Magla hladno je kiša. Kroz prozor gledam reku automobila na ulici. Naravno stojim tako u toploj sobi, u pidžami i kažem sebi “zar to hoćeš?”. Vidiš ove ljude kako se pate, idu na posao, mrznu se, kisnu, hladno im je, a ti si ovde nezadovoljan u uslovima koje većina ne može da ima. I ta misao me jako koštala i odagnavala od ideje da izađem iz kuće. Odem do kafića sa laptopom, nije rešenje. Zabavno je jednom, dva puta, tri … ali nije svakodnevno rešenje. Prođe taj period i opet sam kući. Ponekad provedem par dana da ne izađem iz kuće sem do radnje u par koraka. Naidje period kada mi je zaglupljujuće super. Ne cimam se. Radim, sve super ide, ali sve teže je i da se odlučim da nešto promenim. I izlazak je sve teži. Zašto bih ako ne moram. I kada razmišljam o tome ne vidim rešenje. Zar da se zaposlim da bi samo imao ekipu? Prolazim tako do radnje i na gradilištu pored vidim 5-6 građevinaca majstora kako sede na blokovima, doručkuju salamu i majonez u pola hleba i pričaju. Poželim da sam sa njima. Neverovatno da sam do toga došao.
I sve tako do Nove Godine, kada je vreme da se prave planovi, rezolucije i promene. Bio sam na nekom skupu koji je Ivan Minić imao u Kragujevacu i to u Komjuniti 22 kovorkingu. Tada mi se prvi put javila ideja da bi to moglo biti rešenje.
Od Nove Godine sam tamo i malo je reći da sam oduševljen. Prvo, svakog jutra se spremim i izađem iz kuće. Za 15 minuta šetnje sam tamo. Ta šetnja iako je istim putem do tamo i nazad je tako osvežavajuća. Mislim da je nisam imao od školskih dana. U kovorkingu me čekaju neki ljudi. Kažem neki, a nisu uopšte obični. Velika većina njih je dobrovoljno došla u taj prostor da provodi radno vreme, iako velika većina ima uslove da radi od kuće. Ta činjenica je dovoljna, da se razume, da je takve ljude teško sresti bilo gde drugde. Uz to nismo kolege, ali smo nešto možda više od toga. Ne radimo za istu firmu, a zajedno smo. Nemamo iste šefove niti smo hijerarhiski bio kako organizovani. Nemamo ideju ko koliko zarađuje niti je bitno. Svi su u svojim oblastima, od građevine mašinstava do youtubera, preduzetnika. Odnosi su čisti, neobavezni, neopterećeni, ali pristuni, podržavajući.
Produktivnost je na maksikumu. Fokus na posao neporemećen opuštenom kućnom atmosferom. Ceo um prepušten poslu, nepodeljen. Svi rade. Čuje se žamor, pomešanih engleskih i naših reči. Slušalice na ušima, ali kada se skinu realnost je naša, uvek ista.
U frižideru stoji Gorda rakija već mesecima istog nivoa, što nije slučaj sa tortama i kolačima preteklim od rođendana.
Kućna atmosfera se oporavila poput venecijskih kanala u doba korone. Bistra i prozirna.
U međuvremenu u martu radili smo fasadu na porodičnoj kući. Došli majstori, tu su kod nas par nedelja, pa se desi jednog dana sednemo uz ćevape. Napolju baba marta, hladno je, malo kiša malo sneg malo zubato sunce. Pitaju me šta radim? I ja im pričam za pakao rada od kuće i da sam u kovorkingu. Gledaju me i ne veruju šta čuju. Trudim se da im obajnim i čujem svoje reči i pomalo i ja sebe preslišavam da li je stvarno to tako. A znam da jeste.
Na kraju, sa sigurnošću mogu da kažem da ne verujem u rad od kuće. Iako deluje da svi dobijaju, poslodavci smanjuju troškove zaposleni dobijaju slobodu, posao sigurno trpi. Trpi i kućna atmosfera, trpi kretivnost, trpi produktivnost, trpi timski rad, a to je najčešče i najvažnije.
Ako je rad na daljinu, neka bude iz kovorkinga.
Ostavite odgovor